Img
Kako je sve počelo

Prilikom osnivanja naše ustanove i u svakodnevnom radu inspirisani smo Ređo Emilija pedagogijom: kako je jedan grad u Italiji osnovao sistem vaspitanja dece predškolskog uzrasta

 

Istorija Ređa počinje 1945. godine, šest dana nakon Drugog Svetskog Rata, kada je Loris Malaguzzi čuo da su meštani jednog sela pod nazivom Villa Cella, nekoliko milja od grada Reggio Emilia-e, odlučili da osnuju školu za decu. Malguzzi je bio oduševljeno tom idejom tako da je seo na biciklo i otišao do tog sela ne bi li saznao nešto više o tome. Ono što je zatekao bilo je zanimljivo, meštani, uglavnom žene su pokušavale da naprave školu od cigli koje su ostale kao posledica ratnih razaranja. Ne bi li skupili novac odlučili su da prodaju jedan napušteni tenk, nekoliko kamiona i konja koji su ostali nakon povlačenja nemačke vojske. Malaguzzi je u to vreme bio učitelj u srednjoj školi usled čega je naročito bio dobrodošao. Meštani su mu objasnili da će samostalno, bez pomoći države sagraditi školu, radeći noću tokom radnih dana i nedeljom. Naglasili su da je zemlja bila donirana od strane jednog farmera, da će se koristiti cigle i grede koje su ostale kao posledica razaranja, da će pesak biti uzet iz reka, a  da će meštani volontirati u izgradnji. Nakon osam meseci škola je bila završena, a odnos između meštana i Malaguzzi-a uspostavljen. Slične akcije su započete u okviru drugih, siromašnijih, delova grada, tako da je u ovom periodu osnovano ukupno sedam škola ovakvog tipa, pored prve u Vill Cella, koja je bila nazvana «škola tenka». Ove škole su u svoj posleratnoj bedi bile vođene od strane roditelja, ali je neverovatan podatak da je većina ostala čitava u narednih dvadesetak godina, a sve zahvaljujući solidarnosti, saradnji i odricanjima ljudi koji su učestvovali u ovom poduhvatu. Malaguzzi je tokom izgradnje i, kasnije, tokom rada ovih škola aktivno učestvovao. I sam kaže da je u to vreme vodio dvostruki život, jedan u gradu Reggio Emilia, dok je drugi bio u selu Villa Cella.

Tokom ovog rada najviše je radio sa decom predškolskog uzrasta i sa roditeljima koji su radili i kao upravitelji i kao vaspitači. Malaguzzi je veoma poštovao rad ovih ljudi, hvalio je njihovu neiscrpnu energiju, posvećenost, snalažljivost i veliku motivaciju. U radu sa njima javila se prvi put ideja o vaspitaču kao osobi koja stalno uči tokom svog rada. Ovu ideju je sprovodio u delo i predlagao i drugima da čine isto. Promišljanje o ovom iskustvu i značaju predškolskog obrazovanja imalo je za posledicu da Malaguzzi donese jednu veliku odluku. Odlučio je da nakon sedam godina rada u srednjoj školi se potpuno posveti radu sa decom predškolskog uzrasta.

Za našu zemlju su karakteristične velike regionalne i subkulturne razlike. U pogledu postojanja predškolskih ustanova postoji velika raznolikost. Tako da je u Vojvodini prva ustanova predškolskog tipa osnovana 1843. godine, dok u nekim krajevima južne Srbije predškolske ustanove nisu osnivane tek do 70-tih godina prošlog veka. Još jedna od karakteristika naše zemlje ogleda se dugom održavanju patrijarhalog morala. Neke od vrednosti ovog morala zadržane su i danas. Važno je napomenuti koje su bile posledice održavanja nekih od patrijarhalnih vrednosti. Kao prvo, u kontekstu patrijarhalne porodice dominira parentalisički odnos prema deci i mladima. Veoma je dug period tokom koga se o deci brine i tokom koga se ne dozvoljava deci da «uzmu život u svoje ruke». Drugim rečima deca su prezaštićena. Prezaštićenost sa druge strane implicira nepoverenje prema sposobnostima deteta. Umesto postulata Montessori pedagogije «Pomozi mi da uradim sam», osnovni postulat našeg odnosa prema detetu (i adolescentu) jeste «Ja ću sve da uradim umesto tebe (ti samo uči)». Ovo je stanje koje se iz porodice prenelo i u vrtić. Potvrdu ove tvrdnje možemo pronaći u istraživanju Pešić i saradnika po kojima «roditelji u Srbiji na prvo mesto stavljaju «navikavanje na kolektiv» i «pripremu za školu»(u obrazovnom smislu), dok je « osamostaljivanje deteta» tek na petom, pretposlednjem mestu.» Ovo istraživanje je objavljeno 1989. godine, što znači da je svest roditelja o nephodnosti otvaranja predškolske ustanove, kao i shvatanja da je predškolska ustanova mnogo više nego priprema za školu, još uvek nedovoljno razvijena, za razliku od Italije gde smo primetili da je svest o neophodnosti promene predškolskih ustanova počela da se razvija nakon Drugog Svetskog Rata.

Ovde želimo da podsetimo da se osnova za razvoj ovih ideja u Italiji otvorila u onom trenutku kada su roditelji počeli da otvaraju svoje škole, kada im se Malaguzzi kao stručnjak za obrazovanje u tome pridružio i kada su zajedno počeli da rade na sprovođenju te ideje u stvarnost. Smatramo da upravo u ovome leži osnova različitosti Ređa od ostalih koncepcija. Za razliku od naše zemlje, gde se pod uticajem novog talasa istraživanja, u naučnim krugovima počela razvijati ideja o neophodnosti otvaranja ustanova, u Ređu je ideja o neophodnosti otvaranja ustanove započeta u svesti roditelja, koji su svojim političkim angažmanom, uz pomoć stručnjaka za obrazovanje uspeli da se izbore za ono u šta su verovali –  vera u sposobno dete.

img